Udruženje za bolji Vršac

Ovih dana, kada se predizborna utakmica zahuktala, gotovo svi akteri te političke marketinške kampanje, kao da je reč o deterdžentima, nekako u prvi plan stavljaju izraze: uspešan, uspešnost, fleksibilnost, profitabilnost…

Verovatno ćemo još mnogo slušati o socijalnom darvinizmu u nadolazećim danima.

To konzervativno verovanje krajem XIX veka davalo je legitimitet politici u okviru koje su lakeji barona-razbojnika isporučivali džakove novca na stolove zakonodavaca i opravdavalo je ekonomiju u kojoj je eksploatacija radnika bila uobičajna; urbani slomovi bujali su poput gnojnih čireva, a značajan deo stanovništva bio je osiromašen.

Socijalni darvinizam utemeljio je ideju opstanka najsposobnijih (fraza koju Čarls Darvin nikada nije uistinu upotrebio) primenjenu na društvo u celini.

Njegov glavni propovednik u Americi bio je profesor Vilijam Grem Samner.

Evo šta je Samner naveo u svom socijaldarvinističkom klasiku „Šta društvene klase duguju jedna drugoj“ iz 1883. godine:

„Neka bude shvaćeno da ne možemo ići dalje od ove alternative: sloboda, nejednakost, opstanak najsposobnijih; nesloboda, jednakost, opstanak najnesposobnijih. Prvo od toga pokreće društvo unapred i daje prednost svim njegovim najboljim članovima; drugo vuče društvo nadole i daje prednost svim njegovim najgorim članovima.“

Ima li boljeg sažimanja onoga u šta veruju današnji regresivni političari postsocijalističkog doba?

S neverovatnom lakoćom prihvatili su modele „uspešnosti“ zapadnih društava, a na razvalinama sopstvenog društva izgradili su mutanta tranzicionog oblika i veličine.

Formirajući političku oligarhiju, s neskrivenom željom da to i u budućnosti nastave, oni omogućavaju da jedni uvećavaju svoj kapital i političku moć, dok život drugih postaje sve nesigurniji, siromaštvo raste, a društvene podele bivaju sve veće.

Destruktivna uloga biće reprodukovana dokle god joj se ne odupremo.

Florijan Hartleb smatra da se politikom ne bi trebalo samo upravljati, već da su potrebne i vizije.

U predizbornim obećanjima političari treba da odgovore na pitanja gde će se naša zajednica nalaziti 2020. godine. A takve velike vizije, s druge strane, mogu stvoriti optimizam i srušiti strahove.

Glavno je pitanje distribucije bogatstva. Treba ga redistribuirati u lokalnim i globalnim razmerama i zaustaviti trku za ekstraprofitom.

Ovde nije reč o moralisanju, već o potrebi da svaki građanin ima mogućnost da učestvuje u društvenim tokovima u kojima može realizovati lične i porodične potrebe, kao i potrebe zajednice u kojoj egzistira.

Srbija nije država s tradicijom masovnih protesta, pa ne čudi to što ih ni danas nema. Ali ipak je utisak da vrlo širok sloj ljudi podržava potragu za novim društvenim modelom.

Zanimanje je poraslo jer ljudi sve više shvataju da moraju sami nešto da preduzmu u vezi s krizom.

Ova politička klasa koja je kod nas na vlasti naprosto nema svoje ideje.

Njome, naime, upravlja međunarodna zajednica koja u postsocijalističkim zemljama sada stvara nove kolonije. Pogotovo to čini EU u jugoistočnoj Europi.

Tako da su te političke klase samo prenosioci takve politike.

Ako naša zajednica želi da promoviše tip humane demokratije, osetljive na ljudske potrebe i posvećene promociji mogućnosti za „život, slobodu i potragu za srećom“ za sve osobe, pravo je nas, građana, da to imperativno zahtevamo od političara koji imaju nameru da u sledećem mandatu upravljaju javnim resursima u naše ime.

No, nemojmo se previše zavaravati. Jer kako reče profesor Komšićsa Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu:

„Uovoj izbornoj trci oko 2000 političara bori se za svoju egzistenciju“.

Vredi razmisliti o tome gde smo mi, građani, u toj priči.

Anton Delić

Svaka se kultura uči, ne nasleđuje se biološki. Zato antropolog Ralf Linton govori o kulturi kao o „društvenom nasleđu“ čovečanstva. Svaki čovek uči kulturu odrastajući s njom, a proces kojim se kultura prenosi s jedne generacije na drugu naziva se enkulturacija.

Enkulturacijom ljudi uče društveno prihvatljiv način zadovoljavanja bioloških isvih ostalih potreba.

Biološke potrebe čoveka suslične kao i kod životinja. Osim hrane i spavanja, one podrazumevaju: sklonište, društvo, samoodbranu i polno zadovoljenje. Svaka kultura određuje pristup tim potrebama na svoj način. Zato nije svako naučeno ponašanje kulturno.

Kultura nije vidljivo ponašanje, nego skup zajedničkih načela, vrednosti i uverenja kojima se ljudi služe u interpretaciji iskustva i razvoju određenog ponašanjai u tom se ponašanju odražavaju.

Kultura se temelji na simbolima. A najvažniji simbolički aspekt kulture jeste jezik.

Događaji proteklih godina i decenija poput onih na filmskoj traci smestili su enkulturaciju u samu žižu društvene stvarnosti. Dešavanja su manje-više poznata.

Devedesetih godina XX veka srušen je Berlinski zid i zemlje istočne Evrope krenule su u ubrzane integrativne tokove sa zemljama zapadne Evrope. U isto vreme primitivne plemenske vođe jugoslovenske zajednice opredelile su se za rat kao sredstvo ostvarenja njima znanih ciljeva.

Tu bih pomenuo tri dimenzije: politiku, ekonomiju i kulturu.

U politici jahači apokalipse (sjajno oslikani u delu Ežena Delakroa) ponudili su smrt i razaranje kao savremeni oblik građenja ljudske zajednice. Duboko okrenuti prošlosti, zavodili su nas da time rešavaju budućnost.

U ekonomiji bili su nešto kreativniji, ali ne manje razorni. Društveno dobro (bogatstvo) stvarano generacijama proglasili su ničijim, odnosno dodelili su sebi pravo da s njim raspolažu onako kako hoće,nazvavši to tranzicijom.

Kultura kao značajan sektor svakog društva, pa i našeg, prepuštena je najvećim delom ljudima skromnih mogućnosti sa samoizgrađenom aurom vrednosti kojoj se treba verovati. Ti samoproklamovani autoriteti, vešti javnom govorenju, sa mazohističkim zadovoljstvom rušili su redom institucije kulture i kulturne vrednosti.

Dvehiljadite na društvenu pozornicu stupaju „VIP varvari“ (ovde nije reč o pojedincima, već o sistemu) koji, gle čuda, koračaju utabanim stazama prethodnika, fascinirani marketinškim modelima javnog delovanja.

Slike koje svakodnevno gledamo na našim ulicama, trgovima, u preduzećima, domovima … izgledaju zastrašujuće i nameću mnoga pitanja.A ono što je najvažnije, one traže rešenja, i to hitna.

U sam centar razmišljanja postavlja se enkulturacija koja je pomenuta na početku teksta. Dakle, tim procesom ostvarujemo kontinuitet kulturnih vrednosti koje su tako važne za opstanak naše zajednice.

Kako ćemo ostvariti te ciljeve ne zavisi samo od društvenih elita, koje svakako imaju veliku odgovornost, već najviše od svih nas, tzv. običnih građana, jer ako ne izgradimo društvo u kojem su solidarnost, uzajamnost i pomoć drugima najviše vrednosti, stvorićemo hopsijansko društvo u kojem nećemo želeti da živimo ni mi sami, a kamoli naša deca.

Iako znamo da je određeni stepen harmonije neophodan u svakoj kulturi koja pravilno funkcioniše, ne smemo misliti da je potrebna potpuna harmonija. Naime, ne postoje dve osobe koje će na sasvim jednak način doživeti proces enkulturacije ili percipirati svoju kulturu.

Znači, uvek i u svakoj kulturi postoji mogućnost promene. Umesto toga, trebalo bi govoriti o težnji prema doslednosti kulture. Sve dok su delovi kulture prilično dosledni, i kultura će prilično dobro funkcionisati. Međutim, ako nestane ta težnja za doslednošću, razvija se situacija kulturne krize. I to je upravo ono sa čime se naša zajednica danas suočava.

Kako ćemo odgovoriti na te izazove zavisi od cele zajednice i njene spremnosti da na te izazove odgovori jezikom potreba savremenog čoveka i zajednice.

Ljudski resursi u vremenu globalizacije i sveopštih reformi pouzdano su glavni pokretač privrednog razvoja.

Produktivnost rada bazira se na ljudskom kapitalu. Zato je koncept i proces osposobljenosti kadra valjan samo ako se izvodi na jasno definisanoj strukturi i strategiji novih informacionih tehnologija.

Razvoj ljudskih resursa podrazumeva ponajprije pojačano ulaganje u obrazovanje – u svim njegovim fazama: od osnovnoškolskog, preko strukovnog, do visokoškolskog; stalno osvešćivanje važnosti i osiguranje preduslova za celoživotno učenje te stalno prilagođavanje obrazovnih programa potrebama postojećeg i planiranog ekonomskog razvoja. Visok društveni standard nije zagarantovan ako se zajednica kao celina svesno ne opredeli za visok stepen zdravstvene i socijalne zaštite.

Kreiranje i korišćenje znanja uz razvoj ljudskih resursa najvažniji su faktori o kojima ovisi ekonomski i društveni rast i razvoj. Bez ulaganja u istraživanja i razvoj neće se stvarati nova znanja, bez ulaganja u obrazovanje neće se dogoditi primenjena znanja i neće se osposobiti ljudi za korišćenje znanja. I tada je to zatvoreni gubitnički krug iz kojeg je izlaz moguć samo ako se otklone mitovi o tome da ulaganje u obrazovanje i inovacije mogu priuštiti samo bogatiji ljudi.

Pod ljudskim resursima se podrazumeva ukupan duhovni i fizički potencijal zaposlenih, kako skriveni, tako i korišćeni. Znanje (intelektualni kapital) postaje sve važniji resurs kojim se neposredno ostvaruje višak vrednosti.

U modernoj ekonomiji niti jedan resurs nije tako važan kao ljudi sa svojim znanjima i vještinama koje ih čine kompetentnim u upravljanju promenama.

Jaz izmedu bogatih i siromašnih zemalja višenije određen prirodnim resursima, nego kvalitetom ljudskog resursa. Europska unija zaostaje u konkurentnosti za SAD oko 30%, a činjenica da se taj jaz ne smanjuje nego povećava, pokrenulo je lavinu istraživanja o uzrocima. Glavnim uzrocima proglašena su niža ulaganja u istraživanje i razvoj (1,93% od BDP, a u SAD 2,69%, u Japanu 2,98%) i nedostatak preduzetničkog obrazovanja.

Dva osnovna zaključka proizlaze iz velikog broja empirijskih istraživanja o povezanosti formalnog obrazovanja i tržišta radne snage: više obrazovanje omogućava dobijanje kvalitetnijih poslova, pa prema tome i većih plata i manje je verovatno da će ljudi s takvim obrazovanjem biti nezaposleni.

Na takvim saznanjima EU je definisala strategiju i politiku razvoja ljudskih resursa u kojima se posebno naglašava da njihova uspešnost ovisi o tome koliko su dobro prepoznate regionalne, specifične potrebe (raspoloživost i kvalitet ljudskog resursa, ekonomska struktura , vizija i sl.).

Visoko je obrazovanje kod nas nedovoljno usklađeno s evropskim. Nedovoljan je procenat visokoobrazovanog stanovništva (6% u odnosu prema evropskom proseku koji iznosi 20%) i niska je efikasnost studiranja.

Zato će trebati povećati visokoškolsku produkciju i efikasnost studiranja pomoću strukturnih reformi ; diversifikovati sistem visokog obrazovanja, jačati poslediplomske
stručne i naučne/doktorske studije, osigurati kvalitet, razvijati međunarodnu fakultetsku saradnju, jačati autonomiju univerziteta, uspešnije upravljati integrisanim univerzitetima te više ulagati u visoko obrazovanje i nauku. Potrebno je reintegrisati neke naučne institute u sistem visokog obrazovanja

Obrazovanje odraslih, koje je u svetu najdinamičniji sektor celoživotnog obrazovanja, kod nas je najzapušteniji deo obrazovnog sistema. Ono je nerazvijeno u vezi obuhvata polaznika, broja specijalizovanih institucija, specijalizovanih kadrova, zanemareno u finansiranju i nepotpuno je zakonski regulisano. Obrazovanje odraslih će trebati postati sastavnim delom obrazovne politike u čijem kreiranju treba da učestvuju sva ministarstava i svi zainteresovani za oblast obrazovanja.

Postojeći obrazovni sistem ima nedovoljnu sposobnost za strukturne promene i unapređenje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.

Njegovu sposobnost za održavanje dobrog stanja sistema i za poželjne promene treba jačati poboljšanjem razvojne infrastrukture (istraživačkih i razvojnih
institucija, savetodavnog nadzora, edukacijom menadžmenta i obrazovnih specijalista) te uspešnijom decentralizacijom upravljanja. Strukturne promene (reformu) obrazovanja treba stručno elaborirati, a kritične tačke sistema prethodno sanirati. Novčana sredstva za obrazovanje (osnovno, srednje i visoko) treba povećavati takvom dinamikom kako bi izdvajanja iz bruto društvenog proizvoda što prije dostigla nivo od oko 6%.

Kada se govori o promenama, obično ljudi prvo pomisle na tehnologiju, nove tehnološke mogućnosti, naročito podržane informacionom tehnologijom. Međutim, razvoj nove tehnologije je samo dio procesa promena; primena novih tehnologija mnogo je sporiji i teži proces.

Brojni su primeri iz poslovnog sveta iz kojih možemo naučiti da tehnologija nije sama sebi cilj, nego sredstvo za povećanje produktivnosti, povećanje prihoda i boljeg povezivanja.

To znači da svako preduzeće u svakoj industriji može biti produktivnije, a kroz to naravno i konkurentnije ako zna primenjivati tehnologiju. Ali, primena tehnologije dat će veće rezultate ako se događa u sredini koja ima viši tehnološki standard, jer se tada ostvaruje tzv. umreženi efekat, koji je rezultat povezivanja mogućnosti koje pruža tehnologija.

Tehnološki intenzivnije firme po pravilu više inoviraju, produktivnije koriste resurse i ulaze na nova tržišta, a njihov razvoj pozitivno utiče i na ostale delatnosti. OECD klasifikuje industrijske grane prema tehnološkom nivou. Na visoki tehnološki nivo, viši srednji, niži srednji i niži tehnološki nivo.

Znanje, koje se sve više opredmećuje u tehnologiji, a ne više fizički rad, postalo je odlučujućom silom ekonomskog razvoja. To svedoči o potrebi napretka ljudskih resursa, njihovoj obučenosti i posvećenosti poslu, ali i o korenitim promenama, koje su se isprečile na tome putu a koje, istovremeno, najavljuju sasvim novi pristup.

Za očekivati je da će, u upravo otvorenoj političkoj utakmici, ponuđeni programi pokloniti odgovarajuću pažnju ovim pitanjima.

Neophodno je da, svi nivoi vlasti (nacionalni, pokrajinski, lokalni) definišu razvoj, koji počiva na ljudskim resursima, kao osnovom i polazištem razvoja.

Anton Delić

Opština Vršac izradila je i usvojila dokument: „Lokalna strategija razvoja Vršac 2009 – 2019“.

Iz dalnjeg teksta saznajemo: „Ova strategija je izradjena u saradnji izmedju opštine Vršac i njenih stanovnika, uz savete i vodstvo Programa podrške opštinama severo-istočne Srbije finansiranog od strane Evropske Unije i Programa za podsticaj ekonomskog razvoja opština (MEGA).

Neophodno  je izdvojiti nekoliko elemenata koji su vredni pažnje.

„Strategija je vodjena i razvijena od strane lokalne uprave i zainteresovanih strana, ne od strane eksperata. Eksperti su obezbedili samo savet, trening opštinskih koordinatora i iscrpnu stručnu i tehničku podršku. Jezgro opštinskog tima je obučeno pre svakog koraka procesa planiranja, a završena strategija je usvojena od strane Skupštine opštine“.

Nakon ovih uvodnih napomena sledi:

V I Z I J A
„Ekonomski razvijena, demokratska, socijalno odgovorna opština Vršac – Lider Južnog banata“

M I S I J A
„Misija opštine Vršac je da u okviru svojih nadležnosti stvara uslove za razvoj privrede i preduzetništva; stvara uslove za razvoj putne, železnicke i infrastrukture vazdužnog saobracaja; stvara uslove za razvoj turizma; stvara uslove za rad opštinske uprave kao servisa gradana; stvara uslove za ekološki zdravu sredinu; i u okviru svojih nadležnosti stvara uslove za brigu o socijalno ugroženim pojedincima; stvara uslove za razvoj turizma, kulture, sporta; stvara uslove za razvoj interkulturanosti u opštini“.

„Ključne poruke za Vršac (ključni strateški ciljevi)„

1. Stvaranje pozitivne poslovne klime, razvoj infrastrukture- komunalne, industrijske i putne; 

2. Opština servis gradana; 

3. poljoprivreda kao osnov razvoja sela;

4. Sela Vršca- sela 21. Veka;

5. Kvalitetno obrazovanje za sve kao preduslov za socijalno ekonomski razvoj opštine; 

6. Vršac najbolja vikend destinacija; 

7. Grad muzej; 

8. Vršac interkulturalni grad;

9. Sredina koja je zdrava i za generacije koje dolaze; 

10.Vršac socijalno odgovorna opština;

11. Vršac grad sporta“

Nadalje vidimo razvijene ideje stateških ciljeva. Ne sporim dobru nameru opštinske vlasti da izrade jedan, tako važan dokument, kapitalnog značaja. Neću ni osporiti primenjenu metodologiju izrade Stategije, ali otvorila su se mnoga pitanja koja zahtevaju objašnjenje.

Prosto je začuđujuće da se nejaka (kadrovski) lokalna administracija odlučila da sama izradi dokument od strateškog značaja .

Zašto?

Za dobro osmišljeno upravljanje ili vođenje razvoja neke države mora postojati planiranje koncipirano na tri nivoa: državno, regionalno i lokalno.

Država tako izrađuje strateške dokumente koji daju smernice državi u kom smeru treba graditi svoju budućnost, koje su joj glavne privredne grane, krupna infrastruktura i područja od nacionalnog interesa. U skladu sa tim planiranje razvoja se spušta na niže nivoe: regije i jedinice lokalne samouprave (JLS).

U Srbiji  je taj sistem upravljanja razvojem ustrojen prema slijedećim elementima: Strategije RS donosi Vlada i Skupština Republike Srbije, Pokrajinski strategijski program donosi Izvršno veće i Skupština AP. Vojvodine. I na kraju jedinice lokalne samouprave (JLS) donose svoje strategijske programe razvoja,  koji moraju  biti usklađeni  s prije pomenutim strategijama.

Iz tih razloga trebalo je izgraditi sistem nacionalnog, regionalnog i lokalnog razvoja, tj. sistema koji će omogućiti:1. jasno definisanje potreba u razvoju; 2. usuglašavanje oko razvojnih prioriteta i3. razvijanje ideja i predloga takvih projekata koji opravdavaju investiranje javnih sredstava u pojedina područja.

Takvi sistemi su takođe preduslov za učestvovanje u preraspodeli sredstava iz predpristupnih i strukturnih fondova Evropske unije. Poseban značaj za održivi razvoj zemlje i njenu konkurentnost na evropskom tržištu čini upravo regionalna politika. Na taj način izjednačava se privredna razvijenost pojedinih regija unutar države, te lakša implementacija u globalne procese koji se odvijaju na tržištu.

U prilog tome govori i praksa Evropske unije u kojoj ne samo da regije unutar država razvijaju politiku svog razvoja, već se često regije različitih država (koje imaju iste ili slične interese) povezuju te zajednički nastupaju i razvijaju na tržištu.

SVRHA izrade Strategije je ostvariti dobar i sveobuhvatni razvojni plan u skladu sa standardima EU, kao osnovu budućeg ekonomskog, društvenog, kulturnog i sveukupnog razvoja opštine Vršac, a utemeljeno na razvojnim operativnim programima AP. Vojvodine i R.Srbije.

CILJ je stvoriti pretpostavke za kvalitetniji život svim građanima opštine Vršac, koja treba postati opština s visokim životnim standardom u okvirima AP. Vojvodine i Republike Srbije, što nameće potrebu preispitivanja sadašnje vizije razvoja opštine preispitivanje korišćenih mera i projekata i njihovo usklađivanje sa zajedničkom vizijom opštine Vršac.

REZULTAT mora biti od strane svih učesnika predložena i opšte prihvaćena Strategija, koja će postati osnovom budućeg ekonomskog, društvenog, kulturnog, infrastrukturnog i sveukupnog razvoja opštine Vršac. Ona na kraju treba omogućiti kvalitetniji život svim građanima opštine Vršac, kako bi postala jedna od opština koja će svojim građanima nuditi visoki životni standard življenja u AP. Vojvodini i R.Srbiji.

METODOLOŠKI OKVIR  I POSTUPCI ISTRAŽIVANJA
Bilo bi korisnije  da je istraživanje na ovom projektu utemeljno  na metodologiji Projektnog planiranja orijentisanog prema ciljevima - GOPP (Goal Oriented Project Planning), koja se šire primenjuje od 1980-tih godina, a predstavlja razvijeniji oblik ranije definisanog okvira logičkog pristupa problemima - LFA (Logical Framework Approach), koju je 1960. godine razvila američka Agencija za međunarodni razvoj - USAID (Agency for International Development) a prepoznatljiv je i pod nazivom «logframe».

Ovaj je pristup široko prihvaćen i razvijan od niza agencija UN-a, ali je nailazio i na veliku praktičnu primenu, posebno kada je prethodni predlog značajno pojednostavljen i predložen u novoj formi.

Navedena se metodologija prihvaća i u procesu pripreme projekata koji će biti usmereni na finansiranje od strane EU i srodnih fondova. Teorijska i praktična vrednost GOPP metodologije ogleda se u sistemskom pristupu procesu identifikacije logičnih veza i odnosa definisanih strategijom razvoja. Integralni deo ovog pristupa je i primena metodologije upravljanja projektnim ciklusom – PCM (Project Cycle Management), što uključuje sve faze životnog ciklusa projekta (od ideje i izbora, do logične razrade, finansiranja, implementacije, monitoringa i evaluacije), što je i temeljni pristup u istraživanju na projektu.

Primenom ove metodološke osnove moguće je na transparentan način osigurati ocenu onih aktivnosti, koje proizlaze iz procesa realizacije strateških opredeljenja, a utemeljenih na prihvaćenoj viziji i razrađenim ciljevima.

Očekivani rezultati se stoga mogu sagledati u kontekstu polazišnih vrednosti, ali i svih daljnjih faza razvoja, pri čemu se naglasak stavlja- na izbor indikatora razvoja značajnih za realizaciju ciljeva, a što se definiše u procesu evaluacije i monitoringa, a na način da se ne sagledavaju samo ekonomske već i društvene koristi prioritetnih razvojnih projekata.

Članovi Partnerskog odbora (opštine Vršac)  su u mogućnosti ocenjivati rezultate svake faze istraživanja, tim više što su predlozi utemeljeni  na SWOT matrici, ali i na instrumentima upravljanja prema ciljevima, poznatih kao «SMART» koncepcija (S = specifično, M = merljivo, A = dostižno, R = relevantno i T = vremenski usklađeno).

Na taj način je istraživački tim spreman ponuditi one strateške odrednice, koje će potencijalno biti moguće realizovati u uslovima okruženja u kojima će se opština Vršac realno pozicionirati u razdoblju od desetak godina.

No, nosioci vlasti u opštini Vršac, odlučili su se da sa svojom administracijom izrade Stategiju  razvoja, isključivši iz procedure naučno- stručni tim i odgovarajuću metodologiju.

Zašto?

Podsećanja radi: Prostorni plan opštine Vršac (2009.) i Generalni plan Vršca (2007.) izradilo je JP  Zavod za urbanizam Vojvodine – Novi Sad. Dakle, naučno-stručni tim.
Iz Strategije nije vidljivo koji su strateški dokumenti korišteni kao polazište istraživanja.

Bilo je neophodno, zarad validnosti  Startegije, kao polazištre koristiti: Regionalni prostorni plan AP Vojvodine 2009. – 2020.; Prostorni plan područja posebne namene specijalnog rezervata prirode Deliblatska peščara; Prostorni i Generalni urbanistički plan opštine Vršac, i neka druga dokumenta iz oblasti energetike, vodoprivrede, putne mreže i sl. To je u ovom slučaju izostalo.

Zašto?

Strategijom smo ostali uskraćeni  za:
1.    Analiza postijećeg stanja
2.    Misija, vizija, ciljevi i strateški prioriteti razvoja opštine Vršac
3.    Razrada mera po prioritetima
4.    Kriteriji odabira projekata za realizaciju startegije razvoja opštine Vršac
5.    Povezanost i usklađenost ciljeva, prioriteta i mera strategije razvoja opštine Vršac  s ciljevima AP Vojvodine, nacionalnim razvojnim ciljevima i ciljevima EU
6.    Izvori finansiranja prioritetnih projekata
7.    Plan izvođenja strategije opštine Vršac

Na kraju, ne mogu se oteti utisku da je Strategija rađena po modelu lokalne zadovoljnosti, zato ona predstavlja samo spisak želja lokalne administracije.

Predlažem UG „Za bolji Vršac“  da na svojim stranicama objavi Strategiju u PDF formatu, ili da ju osukcesivno objavljuje po ponuđenim ciljevima.

                                                                                                                Anton Delić

Uvaženi gospodine Živkoviću,

Vaše pismo objavljeno na stranicama sajta UG „Za bolji Vršac“ privlači određenju pažnju i zaslužuje izvestan komentar.

Poučna priča:

Mladi Jirgen S., tridesetih godina prošlog veka, primljen je u službu opštine Brandenburg (Berlin) na mesto službenika za izradu ličnih dokumenata. Nedugo nakon toga, usledila je promena režima, smutne godine, godine rata. Nakon toga usledila je vladavina sovjeta, i na kraju vladavina nemačkih socijalista. Za svo to vreme činovnik Jirgen, revnosno je obavljao dužnosti službenika na izdavanju ličnih dokumenata.Sedamdesetih godina, istog veka, opštinska uprava i lokalna zajednica priredila mu je ispraćaj u penziju, zahvalivši mu su za dugogodišnje profesionalno delovanje u lokalnoj upravi .

U razvoju opštine nesumljivo najveću ulogu imaju oni koji u njoj imalu najveću moć odlučivanja – političke i ekonomske elite. Koliko na nivou lokalne zajednice i neke druge „elite“ bivaju pitane, takođe je pod znakom pitanja.

No, nesumljivo je da je neophodno preuzimanje odgovornosti za i ulogu učesnika u procesu kreiranja novih, posebno razvojnih politika i programa. U opštini, najčešće pod izgovorom da nema dovoljno sredstava , uspostavljanje modela odlučivanja koji bi se zasnivao na najširoj javnoj rasoravi, ili bar na korišćenju ekspertskih grupa, gotovo da ne postoji. Promena koja je nastala 5. oktobra 2000.

Dovela je u lokalne organe vlasti mnoge ljude – često i stručnjake, koji nikada ranije nisu imali iskustva u radu u javnim službama, a posebno u organizovanju procesa rada u različitim domenima od interesa za lokalnu zajednicu.

Stoga se može retko očekivati da se u opštini, pored sveobuhvatne analize i evaluacije, uspostavljaju uslovi za kreiranje razvojne politike, stategijskog plana i prmanentnog moritoringa postizanja maksimalnog kvaliteta rada svih javnih službi, a da je još ceo taj proces praćen istinskim učešćem javnosti.

Ovo je utoliko važnije što je, posebno u društvenim delatnostima (kultura, obrazovanje, zdravstvo) ostvaren konsenzusda bi bilo dobro da se u narednom periodu nadležnost, tj. podrška i kontrola nad ovim delatnostima svuda gde je to moguće, ostvari u opštini.

S druge strane, društvene delatnosti se najčešće optužuju za opterećivanje opštinskog buđeta, a da se pri tome potpuno zanemaruje značaj ovih delatnosti i njihovo postojanje upravo u lokalnoj sredini.

Dakle, mi imamo sada jednu razvijenu tezu, vrlo opasnu tezu, kod dela ekonomske elite: „ta hajte, molim vas, sada je vreme profita, vreme zarade, a javni sektor prepustite lokalnim ili udruženim filantropima koji će to rešiti.

Ova i ovakva teza ima pogubne posledice na ceo sektor društvenih delatnosti. A, ako su društvene delatnosti sektor, onda jeto marginalni sektor. I, zato postoji izvesna nelagoda, izvesna apatija kod svih koji profesionalno, akademski participiraju i artikulišu te delatnosti.

Nedostatak svesti sadašnje elite da je društveni sektor ustvari osnovni zamajac društva, osnova razvoja društva predstavlja polje na kome će se u budućnosti žestoko sukobljavati interesi lokalne i šire zajednice.

Očito je da se više ne može više živeti od godine do godine, prenoseći parametre i instrumente delovanja. Svaki domen javne politike zahreva uspostavljanje strategijskog pristupa , koji podrazumeva prevashodno evaulaciju postojećeg stanja, određivanje prioriteta i donošenje programsko-političkog okvira budućeg delovanja, a zatim izradu preciznog višegodišnjeg strategijskog plana.

Pri tom, taj plan mora da se uradi ne samo za svaku delatnost pojedinačno , već i „usklađeno“, horizontalnim ukrštanjima na teritoriji opštine, ali i vrtikalnim ukrštanjima ugovaranjem podele odgovornosti i sa vlastima na višim nivoima odlučivanja, da bi razvoj opštine mogao da se osloni i na okrug i na region, a i da bi mogao da pređe granice, u direktnom komuniciranju sa partnerima iz drugih zemljama Balkana i Evrope.

Stanje u Republici Srbiji i Vojvodini je rđavo. Kada je reč o Vojvodini, desilo se neverovatno, nemoguće. Aktuelna vlast devastirala je Vojvodinu i njene resurse do mere da je Vojvodina dobila status slabo razvijene regije.

To nije uspelo od 1918. godine ni jednom društveno-ekonomskom modelu, ni jednom režimu koji je upravljao Vojvodinom.

Vršac je deo te tužne priče bez obzira što, nešto bolje stoji od npr. oštine Alibunar ili opštine Sečanj.

I Upravo zbog toga Vas pozivam da poklonite dužnu pažnju svim dobronamernim ljudima u opštini Vršac koji bi svojim znanjima i veštinama bili dragoceni za kreiranje i razvoj lokalne zajednice. Ljudi koji su spremni da se posvete razvoju svoje zajedni, da odvoje svoje vreme za tu delatnost, vredni su pažnje i poštovanja.

Vaš sugrađanjin Anton Delić

 „Ovde, na našoj strani fronta, situacija je ozbiljna, ali nije katastrofalna“, poručili su Nemci u telegramu Austrijancima usred Prvog svetskog rata. Austrijanci su na to odgovorili: „Kod nas je situacija katastrofalna, ali nije ozbiljna“.

Stotinjak godina kasnije slovenački filozof Slavoj Žižek poslužio se tom apokrifnom anegdotom za naslov svog predavanja i s pozornice izvestio: „Situacija je katastrofalna, ali nije ozbiljna“.

To je psihološko stanje poricanja karakteristično za međuljudske odnose i odnose snaga u društvu danas.

Znamo da se približavamo katastrofi, ali ne možemo to prihvatiti kao ozbiljno. Iako znamo da je ozbiljno, ne možemo to prihvatiti. Da bismo promenili tu katastrofalnu situaciju, takvo stanje moramo nadvladati.

Ovom anegdotom možemo se poslužiti kada je reč o srpskom društu i državi početkom XXI veka.

Glavne tokove razvoja naše zajednice karakteriše sledeće: nacionalizam, partokratija i kleptokratija. Taj triptih1 ima pogubne posledice na celokupan razvoj društva i države, kao i na sve njegove segmente: političke i pravne, ekonomske, etičke, društvene i tehnološke.

KLEPTOKRATIJA

Očekivanja proizašla iz tzv. demokratskih promena usahla su na razvalinama društva i nesposobnosti društvene elite da oblikuje i razvija savremenu državu.

Vladajuća kvazi elita nije odgovorila ni na jedno važno pitanje savremenog razvoja društva i države. Stvorivši čvrstu simbiozu države i partija, njihovih kompaktnih birokratskih nomenklatura i brojnih ešalona, vlast je osujetila ustanovljavanje demokratskog sistema.

Proizvod takve orijentacije jesu brojne devijacije u pogledu narušavanja i gušenja ustavnih i zakonskih prava i sloboda, pravna nesigurnost, neefektivnost normi i neefikasnost administracije i sudstva – sva ona obeležja koja su inače karakteristična za odsustvo pravne države.

Mnogi dobronamerni ljudi žele da prekinu ovaj proces kako bi obrazovali druge i poboljšali nivo kvaliteta javnog mnjenja. Rezultat svih takvih pokušaja je više nego skroman.

Postavlja se pitanje: Zašto?

Odgovor leži u karakteru sistema koji vladajuće i opozicione partije tako brižno neguju. Nacionalisti, naprosto, prave državu prema svojim potrebama, a ne prema potrebama zajednice i građana. I to se onda vraća kao bumerang.

Namernim korišćenjem relativno čvrstog područja činjenica i brojki – od čije beskrajnosti stalno pokušavamo da pobegnemo – tokom svih ovih godina stvorena je indoktrinacija.

Indoktrinacija je opasna zato što je ona perverzija ne znanja, nego razumevanja. Rezultat razumevanja je smisao koji proizvodimo u samom procesu življenja, u onoj meri u kojoj pokušavamo da se pomirimo sa onim što činimo i trpimo.

Da li nam u ovim društvenim procesima nedostaje mudrosti? Verovatno da. Ali problem s mudrošću prošlosti jeste što ona, da tako kažemo, umire u našim rukama čim stvarno pokušamo da je primenimo na iskustvo našeg vlastitog vremena.

Kako dalje?

Na to pitanje moramo odgovoriti kao pojedinac i kao zajednica u celini. Od pravog odgovora zavisiće naša budućnost i budućnost narednih generacija. Svako odlaganje odgovora imaće nesagledive posledice za našu budućnost. Odgovor je jednostavan, a realizacija mukotrpan proces.

Srbiji je potreban nov razvojni model društva i države. Svako dalje insistiranje na redizajniranju postojećeg jalov je posao i nedvosmisleno nas udalja od razvijenog sveta i kompeticijskih tokova koji u njemu vladaju.

Ljudi koji su proizveli krizu ne mogu biti oni koji pronalaze rešenje za izlazak iz nje. Zato moramo obratiti pažnju na one s drugačijim viđenjem, viđenjem izvan političke klase i njihovih saputnika, i osloboditi se nametnutih okvira.

To znači da je Srbiji potrebna nova elita koja je u dosluhu s vremenom – sadašnjim i budućim.

Dakle, proces sveobuhvatne demokratizacije ima šansu samo ukoliko prožima celinu društvenog bića, sve njegove nivoe, sve njegove institucije i organizacije i ukoliko je s punom pažnjom negovan i zaštićen kao ključna vrednost i nesporna orijentacija.

Za početak neophodno je razvijati lokalnu demokratiju jer je poznato da demokratija počinje od kućnog praga.

Autor: naš sugraćan Anton Delić

(Klaić: triptihon (grč.) – trostruk, trodelna slika, slika spojena od tri dela.)