Ovih dana, kada se predizborna utakmica zahuktala, gotovo svi akteri te političke marketinške kampanje, kao da je reč o deterdžentima, nekako u prvi plan stavljaju izraze: uspešan, uspešnost, fleksibilnost, profitabilnost…
Verovatno ćemo još mnogo slušati o socijalnom darvinizmu u nadolazećim danima.
To konzervativno verovanje krajem XIX veka davalo je legitimitet politici u okviru koje su lakeji barona-razbojnika isporučivali džakove novca na stolove zakonodavaca i opravdavalo je ekonomiju u kojoj je eksploatacija radnika bila uobičajna; urbani slomovi bujali su poput gnojnih čireva, a značajan deo stanovništva bio je osiromašen.
Socijalni darvinizam utemeljio je ideju opstanka najsposobnijih (fraza koju Čarls Darvin nikada nije uistinu upotrebio) primenjenu na društvo u celini.
Njegov glavni propovednik u Americi bio je profesor Vilijam Grem Samner.
Evo šta je Samner naveo u svom socijaldarvinističkom klasiku „Šta društvene klase duguju jedna drugoj“ iz 1883. godine:
„Neka bude shvaćeno da ne možemo ići dalje od ove alternative: sloboda, nejednakost, opstanak najsposobnijih; nesloboda, jednakost, opstanak najnesposobnijih. Prvo od toga pokreće društvo unapred i daje prednost svim njegovim najboljim članovima; drugo vuče društvo nadole i daje prednost svim njegovim najgorim članovima.“
Ima li boljeg sažimanja onoga u šta veruju današnji regresivni političari postsocijalističkog doba?
S neverovatnom lakoćom prihvatili su modele „uspešnosti“ zapadnih društava, a na razvalinama sopstvenog društva izgradili su mutanta tranzicionog oblika i veličine.
Formirajući političku oligarhiju, s neskrivenom željom da to i u budućnosti nastave, oni omogućavaju da jedni uvećavaju svoj kapital i političku moć, dok život drugih postaje sve nesigurniji, siromaštvo raste, a društvene podele bivaju sve veće.
Destruktivna uloga biće reprodukovana dokle god joj se ne odupremo.
Florijan Hartleb smatra da se politikom ne bi trebalo samo upravljati, već da su potrebne i vizije.
U predizbornim obećanjima političari treba da odgovore na pitanja gde će se naša zajednica nalaziti 2020. godine. A takve velike vizije, s druge strane, mogu stvoriti optimizam i srušiti strahove.
Glavno je pitanje distribucije bogatstva. Treba ga redistribuirati u lokalnim i globalnim razmerama i zaustaviti trku za ekstraprofitom.
Ovde nije reč o moralisanju, već o potrebi da svaki građanin ima mogućnost da učestvuje u društvenim tokovima u kojima može realizovati lične i porodične potrebe, kao i potrebe zajednice u kojoj egzistira.
Srbija nije država s tradicijom masovnih protesta, pa ne čudi to što ih ni danas nema. Ali ipak je utisak da vrlo širok sloj ljudi podržava potragu za novim društvenim modelom.
Zanimanje je poraslo jer ljudi sve više shvataju da moraju sami nešto da preduzmu u vezi s krizom.
Ova politička klasa koja je kod nas na vlasti naprosto nema svoje ideje.
Njome, naime, upravlja međunarodna zajednica koja u postsocijalističkim zemljama sada stvara nove kolonije. Pogotovo to čini EU u jugoistočnoj Europi.
Tako da su te političke klase samo prenosioci takve politike.
Ako naša zajednica želi da promoviše tip humane demokratije, osetljive na ljudske potrebe i posvećene promociji mogućnosti za „život, slobodu i potragu za srećom“ za sve osobe, pravo je nas, građana, da to imperativno zahtevamo od političara koji imaju nameru da u sledećem mandatu upravljaju javnim resursima u naše ime.
No, nemojmo se previše zavaravati. Jer kako reče profesor Komšićsa Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu:
„Uovoj izbornoj trci oko 2000 političara bori se za svoju egzistenciju“.
Vredi razmisliti o tome gde smo mi, građani, u toj priči.
Anton Delić
