„Ovde, na našoj strani fronta, situacija je ozbiljna, ali nije katastrofalna“, poručili su Nemci u telegramu Austrijancima usred Prvog svetskog rata. Austrijanci su na to odgovorili: „Kod nas je situacija katastrofalna, ali nije ozbiljna“.
Stotinjak godina kasnije slovenački filozof Slavoj Žižek poslužio se tom apokrifnom anegdotom za naslov svog predavanja i s pozornice izvestio: „Situacija je katastrofalna, ali nije ozbiljna“.
To je psihološko stanje poricanja karakteristično za međuljudske odnose i odnose snaga u društvu danas.
Znamo da se približavamo katastrofi, ali ne možemo to prihvatiti kao ozbiljno. Iako znamo da je ozbiljno, ne možemo to prihvatiti. Da bismo promenili tu katastrofalnu situaciju, takvo stanje moramo nadvladati.
Ovom anegdotom možemo se poslužiti kada je reč o srpskom društu i državi početkom XXI veka.
Glavne tokove razvoja naše zajednice karakteriše sledeće: nacionalizam, partokratija i kleptokratija. Taj triptih1 ima pogubne posledice na celokupan razvoj društva i države, kao i na sve njegove segmente: političke i pravne, ekonomske, etičke, društvene i tehnološke.
KLEPTOKRATIJA
Očekivanja proizašla iz tzv. demokratskih promena usahla su na razvalinama društva i nesposobnosti društvene elite da oblikuje i razvija savremenu državu.
Vladajuća kvazi elita nije odgovorila ni na jedno važno pitanje savremenog razvoja društva i države. Stvorivši čvrstu simbiozu države i partija, njihovih kompaktnih birokratskih nomenklatura i brojnih ešalona, vlast je osujetila ustanovljavanje demokratskog sistema.
Proizvod takve orijentacije jesu brojne devijacije u pogledu narušavanja i gušenja ustavnih i zakonskih prava i sloboda, pravna nesigurnost, neefektivnost normi i neefikasnost administracije i sudstva – sva ona obeležja koja su inače karakteristična za odsustvo pravne države.
Mnogi dobronamerni ljudi žele da prekinu ovaj proces kako bi obrazovali druge i poboljšali nivo kvaliteta javnog mnjenja. Rezultat svih takvih pokušaja je više nego skroman.
Postavlja se pitanje: Zašto?
Odgovor leži u karakteru sistema koji vladajuće i opozicione partije tako brižno neguju. Nacionalisti, naprosto, prave državu prema svojim potrebama, a ne prema potrebama zajednice i građana. I to se onda vraća kao bumerang.
Namernim korišćenjem relativno čvrstog područja činjenica i brojki – od čije beskrajnosti stalno pokušavamo da pobegnemo – tokom svih ovih godina stvorena je indoktrinacija.
Indoktrinacija je opasna zato što je ona perverzija ne znanja, nego razumevanja. Rezultat razumevanja je smisao koji proizvodimo u samom procesu življenja, u onoj meri u kojoj pokušavamo da se pomirimo sa onim što činimo i trpimo.
Da li nam u ovim društvenim procesima nedostaje mudrosti? Verovatno da. Ali problem s mudrošću prošlosti jeste što ona, da tako kažemo, umire u našim rukama čim stvarno pokušamo da je primenimo na iskustvo našeg vlastitog vremena.
Kako dalje?
Na to pitanje moramo odgovoriti kao pojedinac i kao zajednica u celini. Od pravog odgovora zavisiće naša budućnost i budućnost narednih generacija. Svako odlaganje odgovora imaće nesagledive posledice za našu budućnost. Odgovor je jednostavan, a realizacija mukotrpan proces.
Srbiji je potreban nov razvojni model društva i države. Svako dalje insistiranje na redizajniranju postojećeg jalov je posao i nedvosmisleno nas udalja od razvijenog sveta i kompeticijskih tokova koji u njemu vladaju.
Ljudi koji su proizveli krizu ne mogu biti oni koji pronalaze rešenje za izlazak iz nje. Zato moramo obratiti pažnju na one s drugačijim viđenjem, viđenjem izvan političke klase i njihovih saputnika, i osloboditi se nametnutih okvira.
To znači da je Srbiji potrebna nova elita koja je u dosluhu s vremenom – sadašnjim i budućim.
Dakle, proces sveobuhvatne demokratizacije ima šansu samo ukoliko prožima celinu društvenog bića, sve njegove nivoe, sve njegove institucije i organizacije i ukoliko je s punom pažnjom negovan i zaštićen kao ključna vrednost i nesporna orijentacija.
Za početak neophodno je razvijati lokalnu demokratiju jer je poznato da demokratija počinje od kućnog praga.
Autor: naš sugraćan Anton Delić
(Klaić: triptihon (grč.) – trostruk, trodelna slika, slika spojena od tri dela.)
