Ljudski resursi u vremenu globalizacije i sveopštih reformi pouzdano su glavni pokretač privrednog razvoja.
Produktivnost rada bazira se na ljudskom kapitalu. Zato je koncept i proces osposobljenosti kadra valjan samo ako se izvodi na jasno definisanoj strukturi i strategiji novih informacionih tehnologija.
Razvoj ljudskih resursa podrazumeva ponajprije pojačano ulaganje u obrazovanje – u svim njegovim fazama: od osnovnoškolskog, preko strukovnog, do visokoškolskog; stalno osvešćivanje važnosti i osiguranje preduslova za celoživotno učenje te stalno prilagođavanje obrazovnih programa potrebama postojećeg i planiranog ekonomskog razvoja. Visok društveni standard nije zagarantovan ako se zajednica kao celina svesno ne opredeli za visok stepen zdravstvene i socijalne zaštite.
Kreiranje i korišćenje znanja uz razvoj ljudskih resursa najvažniji su faktori o kojima ovisi ekonomski i društveni rast i razvoj. Bez ulaganja u istraživanja i razvoj neće se stvarati nova znanja, bez ulaganja u obrazovanje neće se dogoditi primenjena znanja i neće se osposobiti ljudi za korišćenje znanja. I tada je to zatvoreni gubitnički krug iz kojeg je izlaz moguć samo ako se otklone mitovi o tome da ulaganje u obrazovanje i inovacije mogu priuštiti samo bogatiji ljudi.
Pod ljudskim resursima se podrazumeva ukupan duhovni i fizički potencijal zaposlenih, kako skriveni, tako i korišćeni. Znanje (intelektualni kapital) postaje sve važniji resurs kojim se neposredno ostvaruje višak vrednosti.
U modernoj ekonomiji niti jedan resurs nije tako važan kao ljudi sa svojim znanjima i vještinama koje ih čine kompetentnim u upravljanju promenama.
Jaz izmedu bogatih i siromašnih zemalja višenije određen prirodnim resursima, nego kvalitetom ljudskog resursa. Europska unija zaostaje u konkurentnosti za SAD oko 30%, a činjenica da se taj jaz ne smanjuje nego povećava, pokrenulo je lavinu istraživanja o uzrocima. Glavnim uzrocima proglašena su niža ulaganja u istraživanje i razvoj (1,93% od BDP, a u SAD 2,69%, u Japanu 2,98%) i nedostatak preduzetničkog obrazovanja.
Dva osnovna zaključka proizlaze iz velikog broja empirijskih istraživanja o povezanosti formalnog obrazovanja i tržišta radne snage: više obrazovanje omogućava dobijanje kvalitetnijih poslova, pa prema tome i većih plata i manje je verovatno da će ljudi s takvim obrazovanjem biti nezaposleni.
Na takvim saznanjima EU je definisala strategiju i politiku razvoja ljudskih resursa u kojima se posebno naglašava da njihova uspešnost ovisi o tome koliko su dobro prepoznate regionalne, specifične potrebe (raspoloživost i kvalitet ljudskog resursa, ekonomska struktura , vizija i sl.).
Visoko je obrazovanje kod nas nedovoljno usklađeno s evropskim. Nedovoljan je procenat visokoobrazovanog stanovništva (6% u odnosu prema evropskom proseku koji iznosi 20%) i niska je efikasnost studiranja.
Zato će trebati povećati visokoškolsku produkciju i efikasnost studiranja pomoću strukturnih reformi ; diversifikovati sistem visokog obrazovanja, jačati poslediplomske
stručne i naučne/doktorske studije, osigurati kvalitet, razvijati međunarodnu fakultetsku saradnju, jačati autonomiju univerziteta, uspešnije upravljati integrisanim univerzitetima te više ulagati u visoko obrazovanje i nauku. Potrebno je reintegrisati neke naučne institute u sistem visokog obrazovanja
Obrazovanje odraslih, koje je u svetu najdinamičniji sektor celoživotnog obrazovanja, kod nas je najzapušteniji deo obrazovnog sistema. Ono je nerazvijeno u vezi obuhvata polaznika, broja specijalizovanih institucija, specijalizovanih kadrova, zanemareno u finansiranju i nepotpuno je zakonski regulisano. Obrazovanje odraslih će trebati postati sastavnim delom obrazovne politike u čijem kreiranju treba da učestvuju sva ministarstava i svi zainteresovani za oblast obrazovanja.
Postojeći obrazovni sistem ima nedovoljnu sposobnost za strukturne promene i unapređenje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Njegovu sposobnost za održavanje dobrog stanja sistema i za poželjne promene treba jačati poboljšanjem razvojne infrastrukture (istraživačkih i razvojnih
institucija, savetodavnog nadzora, edukacijom menadžmenta i obrazovnih specijalista) te uspešnijom decentralizacijom upravljanja. Strukturne promene (reformu) obrazovanja treba stručno elaborirati, a kritične tačke sistema prethodno sanirati. Novčana sredstva za obrazovanje (osnovno, srednje i visoko) treba povećavati takvom dinamikom kako bi izdvajanja iz bruto društvenog proizvoda što prije dostigla nivo od oko 6%.
Kada se govori o promenama, obično ljudi prvo pomisle na tehnologiju, nove tehnološke mogućnosti, naročito podržane informacionom tehnologijom. Međutim, razvoj nove tehnologije je samo dio procesa promena; primena novih tehnologija mnogo je sporiji i teži proces.
Brojni su primeri iz poslovnog sveta iz kojih možemo naučiti da tehnologija nije sama sebi cilj, nego sredstvo za povećanje produktivnosti, povećanje prihoda i boljeg povezivanja.
To znači da svako preduzeće u svakoj industriji može biti produktivnije, a kroz to naravno i konkurentnije ako zna primenjivati tehnologiju. Ali, primena tehnologije dat će veće rezultate ako se događa u sredini koja ima viši tehnološki standard, jer se tada ostvaruje tzv. umreženi efekat, koji je rezultat povezivanja mogućnosti koje pruža tehnologija.
Tehnološki intenzivnije firme po pravilu više inoviraju, produktivnije koriste resurse i ulaze na nova tržišta, a njihov razvoj pozitivno utiče i na ostale delatnosti. OECD klasifikuje industrijske grane prema tehnološkom nivou. Na visoki tehnološki nivo, viši srednji, niži srednji i niži tehnološki nivo.
Znanje, koje se sve više opredmećuje u tehnologiji, a ne više fizički rad, postalo je odlučujućom silom ekonomskog razvoja. To svedoči o potrebi napretka ljudskih resursa, njihovoj obučenosti i posvećenosti poslu, ali i o korenitim promenama, koje su se isprečile na tome putu a koje, istovremeno, najavljuju sasvim novi pristup.
Za očekivati je da će, u upravo otvorenoj političkoj utakmici, ponuđeni programi pokloniti odgovarajuću pažnju ovim pitanjima.
Neophodno je da, svi nivoi vlasti (nacionalni, pokrajinski, lokalni) definišu razvoj, koji počiva na ljudskim resursima, kao osnovom i polazištem razvoja.
Anton Delić
