Digla se ala i vrana, što reče Svetislav Basara, na američku glumicu i rediteljku Andželinu Džoli jer je navodno u svom filmskom prvencu prikazala Srbe kao ubice i silovatelje. Dežurni patrioti i „ patriotski mediji“ , kako im „ patriotizam“ nalaže verbalno su izvređali rediteljku a glumcima , protagonistima filma zapretili da se ne pojavljuju u Srbiji.
Sve reakcije uvređenih branitelja srpstva medijski su odaslate u svet , i svima koji su imali prilike da ih vide i čuju pokazale kako Srbi reaguju na filmsku priču , ostavljajući im mogućnost da se zapitaju kako bi tek reagovali na neki ozbiljan društveni događaj.
Nažalost, na ozbiljne događaje se u Srbiji ne reaguje. Većina građana pritisnuta osećanjem bespomoćnosti apatična je i zatvorena u sopstveni mikro svet u kome otaljava svoju neveselu svakodnevicu. Usamljeni i prepušteni sami sebi nakupljeno nezadovoljstvo prazne kroz razgovore sa istomišljenicima zaključujući da postojeće stanje ne mogu promeniti i da se ne vidi izlaz iz mraka koji traje suviše dugo i postaje sve gušći.
Većina tih nevidljivih i nezadovoljnih građana Srbije nije gledala film Andželine Džoli niti je zainteresovana za rediteljkino viđenje mučnog i strašnog vremena koje su nekako preživeli i za koje su verovali da je ostalo za njima. Oni gledaju kako se sve što su imali i u šta su verovali urušava pred njihovim očima, kako se njihovi životi obezvređuju i kako im je svaki novi dan teži od onoga koji je prošao.
Pasivno i bespomoćno slušaju kako se velike afere zataškavaju, kako preduzeća i ustanove u kojima su radili preko noći nestaju i osećaju da u njima raste egzistencijalni strah , težak i mučan kao bolest. Plaše se da svaki dolazeći dan može da donese novu nevolju , strepe za svoje najbliže i sebe, trudeći se da nekako sačuvaju mimimum sigurnosti, ako im je preostao. Njihova opterećujuća sadašnjost briše planove za budućnost , trude se da zaborave prošlost, ili je uz pomoć psiholoških mehanizama odbrane idealizuju i ulepšavaju.
Ako su imali poverenje u sebe izgubili su ga u svakodnevnoj borbi da prežive sve zamke i prepreke koje su im postavljali ljudi koji su vodili i koji vode državu.
Vreme u kome ih je vodila vera u sigurniju budućnost i nada da će novi ljudi postaviti temelje novog društvenog sistema gde će većina sopstvenim radom i umešnošću osigurati sebi pravo na kreativan i sadržajan život, ostalo je daleko iza njih kao nedosanjan san.
Danas zgađeno gledaju u ljude koje su izabrali da umesto njih urade veliki i ozbiljni posao , kako lagodno i komforno žive , lako prelazeći preko datih obećanja. Istorijsku šansu da društvena kretanja usmere ka novim putevima trampili su za ličnu promociju i materijalno bogatstvo.
Pred saznanjem da su njihova očekivanja pretočena u kuće, automobile, avione, fabrike i debele bankovne račune, građani Srbije u svom generalizovanom nezadovoljstvu polako klize u iracionalne sfere ispunjene kondenzovanim negativnim emocijama. Kada emocionalni nivo nadraste racionalni ličnost postaje sklona haotičnom načinu funkcionisanja koji se kreće u rasponu od parališuće depresije do violentne destrukcije.
Ovakva stanja blokiraju racionalno mišljenje zbog čega većina građana Srbije ne može da sagleda lični udeo u zajedničkom prosperitetu. Svako zna da sam ne može da promeni sadržaj opterećujuće stvarnosti i više ne veruje da bilo ko može to da učini.
U ljude koji se nalaze na ključnim rukovodećim funkcijama ne veruju, osvedočili su se u njihovu nesposbnost i nedostatak odgovrnosti, ne veruju ni da će se na političkoj sceni pojaviti novi ljudi, a i ako bi se pojavili , veruju da bi se ponašali slično ovima koji su sve upropastili. Dve protekle decenije obogatile su ih negativnim iskustvom i osiromašile ih mentalno i materijalno.
Potonuli ispod osećanja lične nemoći i iznevereneh očekivanja, predato posmatraju kako se iznad njihovih života nižu događaji sve ružniji od ružnijeg, i kako i dalje u njihovo ime neki „ patriota“ ili neki „ dušebrižnik“ nesankcionisano govori i čini novu štetu i novo zlo.
Boreći se protiv ličnog nezadovoljstva i strepeći nad ličnom egzisencijom duboko su potisnuli saznanje da niko neće doći od nekuda da rešava svu nagomilanu socijalnu patologiju. Čuda se ne događaju u realnosti, neće se pojaviti spasitelj da odagna mrak i upali novo svetlo. Ne može se odavde ni pobeći, što priželjkuje većina mladih.
Ako svi ne mogu pobeći a niko neće doći da promeni destruktivni sistem , ostaje jedina opcija da ponovo pronađemo u sebi novu snagu, da pogledamo oko sebe i otkrijemo da nisu svi potonuli u besčašće, korupciju, nepotizam i kriminal. Kada se prenemo iz obamrlosti i počnemo da tražimo, pronaćićemo u sebi želju za drugačijim poretkom stvari i pravo da se legitimno borimo za kvalitetnije sutra i nove sisteme vrednosti.
U tim sistemima znaćemo da Andželina Džoli ima pravo da filmskim rukopisom izrazi svoje stavove onako kako želi i da njena priča ispričana proverenim klišeima holivudske industrije ne može da ugrozi naš identitet i integritet ma kako surova i faktografski nekorektna bila. Andželina Džoli živi u drugom vremenu i u drugačijem civilizacijskom kontekstu.
Čak i da se trudila da objektivno sagleda vreme o kome je načinila filmsku priču to joj ne bi pošlo za rukom jer objektivnosti u zlu koje nam se dogodilo i koje nam se događa nema. Postoje samo iscepkani, emocijama nabijeni doživljaji.
Sa tih novoa smo ponovo pokazali nesposbnost da odvojimo bitno od nebitnog i racionalno od iracionalnog. Uzgred smo glumici i rediteljki obezbedili i besplatnu reklamu filma , jer će fama koja se oko nje podigla motivisati mnoge da pogledaju film koji je javnost jedne zemlje „ podigao na noge“ . Ona će zaraditi a mi ponovo izgubiti.
Dr Dragica Stanojlović
predsednik političkog saveta
Udruženja građana
„ Za bolji Vršac“
