Lekcije o razumevanju
Izvodi iz nasleđa Radomira Konstantinovića
Misao ne dokučuje ništa. Ona je čista bludnja.Ona je kao bludnja, možda sreća koja se javlja kada se telo umori,kad ono ode na počinak.Dnevna svetlost ne odgovara misli, kao svetlost prakse, kao svetlost neumoljivih zakona činjenica koje su iznad i izvan misli i koje se mišlju ne menjaju.Empirijski svet palanke, podržavan nagonom ka trajanju, produžava se i ovde, ovom pobunom protiv Misli kao čiste Bludnje, kao čistog noćništva.
Ako se individualizam, koji traži sebe tražeći smrt, pokušava da posveti Noći, i ako on neprestano slavi Noć kao svet moguće tajne koja će njega da učini neprikosnovenim, koja dozvoljava ono što ne dozvoljava Dan, to nije samo zato što se on bukvalno boji dnevne svetlosti i moguće odmazde sveta palanke za prekršaj, već zbog toga što se bez dublje svesti o tome, boji dnevne svetlosti svog empirizma činjenica.
Red i poredak činjeničnog sveta je nepromenjljiv.Svest nije ništa drugo ovde nego svest o ovom redu i poretku , i njome se taj red i poredak produžavaju beskonačno.Za njih nema pauze, nema Noći. Noć, koja se ovde traži, i o kojoj se tu sanja , jeste Noć ovog reda i poretka, ili noć ove svesti koja produžava dan, kao beskonačan, i onemogućava Noć. Dan protiv koga ovaj individualizam pokušava da ustane jeste pre svega Dan filosofije palanke.
Ali ukoliko ova dnevna svest, sa svojom dnevnom svetlošću, sa čitavim svetom palanke koju osvetljava, ne zna za Noć, ona je ne zna ni na groblju.Izlazak palanke na groblje je nemoguć, jer je nemoguć izlazak (ni uz pomoć dozivane Noći) iz svetlosti ovog empirizma koji ne dozvoljava nikakav preobražaj, a najmanje onaj što bi značio oslobođenje od njega.Bezbrojni prizori grobalja u noći, sa otvorenim rakama, sa kišom i gromovima kao u najprimitivnijoj, provincijalnoj režiji Šekspira, samo su dokaz nemoći da se stvarno druguje sa smrću.
Ova smrt, kojom pojedinačnost biva svesna svog života (nalazeći tako svoju kolevku u svom grobu) može da uvede samo u individualizam kao u epohu pred-subjektivnosti.Usamljenik je ovde pojedinac u strahu od svoje pojedinačnosti.pojedinac koga krasi lukavstvo ove smrti kao obećanja njegove pojedinačnosti.Njegov mentqlni stav je prljavi konfuzan, u sebi duboko protivrečan, i upravo tom prljavošću i pometenošću on pripada duhu palanke, duhu koji ne kaže ono što hoće, jer ne može ni da ,,hoće,, to što hoće.Radostan kad očajava, i ,,očajan,, u >miru<.
Ta smrt svedena na viziju, na sliku, ta fotografska smrt je uskraćena smrt, ona koja u ovoj nemoći da se dođe u živi odnos sa njom ostaje samo spoljašnja, samo slika.Tu gde je smrt nedostupna i gde ne može da se nađe ni na grobljima, sistemom očajanja, tim lukavim pesimizmom, svest se okreće svemu van-umnom u samom životu, a pre svega ludilu.
Ovo ludilo je paradoksalno kao što je paradoksalan ovaj hteni pesimizam, ovo željeno očajanje.Ono je ne-red koji zamišlja ovde čvrsto postavljeni red svesti, haos tog nereda koji sanja ova svest reda i poretka pobunjena protiv sebe same.
Zbog toga u pokušaju samo-prevazilaženja (kojim ona, naravno, i dalje sebe opisuje i izražava) filosofija palanke se neizbežno okreće ludilu, tražeći u njemu spasenje, kao spasenje zaborava.Imperativ zaborava je za nju najviši imperativ, a pamćenje, od koga polazi, najveća nesreća. Spas koji pojedinačna svest traži od tog ludila, sanjanim poremećajem sopstvene svesti, jeste spas koji se traži od duha, ali i od sveta palanke.Želeći da sebe baci u ludulo, ova svest želi u ludilo da baci (kao u sami haos) svet kome neodoljivo pripada.Samoubistvo ove svesti otud je, idealno govoreći, ubistvo čitavog jednog sveta, koji može da sanja samo duh koji, u pokušaju svog preobraženja, otkriva sebe kao duh krajnje, infantilne podređenosti.
Propadanje je jedina istina, jer je stvaranje krajai, tako, stvaranje svake stvarnosti.Duh palanke, kao duh zaveren trajanju, večnom preživljavanju, s onu stranu svake smrti ( i svakog preobražaja njome) načelno je protivan apokalipsi; ali on neizbežno vodi njoj. Ovo načelo kraja postaje načelo propasti time što subjekat ovde sebe traži ali što, u nemoćno-infantilnoj svojoj pojedinačnosti ( kao pred-subjektivnosti), istovremeno sebe i odbija, produžavajući ( ovim odbijanjem) ono što odbija: nad-ja duha palanke, i tako bivajući ponovo protivrečan duh koji hoće da propadne da bi bio, i koji se boji te svoje potpune ostvarenosti kao same propasti.
Mržnja duha palanke na svet, kao haotičan,na samostalnu ličnost (koju osuđuje na prokletstvo propasti) javlja se ovde kroz ovo mistifikovano, glumljeno prihvatanje ličnosti i sveta: tamo gde je ličnost, tamo je anarhija, apsolutan haos, sam Svet; nužno, tamo je i propadanje.Kao što nema shvatanja ličnosti bez propadanja, nema je ni bez izgreda. Ova, infantilno-romantičarska mitologija propasti, dovodi to toga da je sam duh palanke ,,prihvata,, mistifikuje svoje izgredništvo, uveličavajući ga do besprimernih razmera, do ,,užasa,, jednoga vašarskog pozorišta, te tako ide ka svojoj propasti koju ,,prihvata,, s gordošću punom prezrenja i oholosti izgednika-beskućnika kojim izaziva čitav svet da mu radi o glavi, da priprema njegovo uništenje.
