Centralni događaj svake četvrte godine kakova je i ova 2012. svakako su Olimpijske Igre. Mnogi su u njima videli dosta simbolike, poigrali se brojevima u očekivanju stote medalje. Svakako da nas je sve obradovao Zlatić sa 99. a čekamo i stotu. Negde iskreno u sebi, i za sebe (?) priželjkujem da jedna od medalja dođe i u Vršac. Očekujem je od našeg najmlađeg olimpijca Damira Fejzića. Ako je kojim slučajem i ne osvoji, samim odlaskom na OI napravio je veliki podvig i veliki uspeh za naš grad, naš Vršac.
I pošto mi se to ovih dana mota po glavi, pitam se šta je naš grad omogućio njemu... Danas sam pročitao jedan lep članak u kome se navodi da je u Vrnjačkoj Banji prava OLIMPIJSKA EUFORIJA da su oblepljeni posteri i bilbordi u znak podrške Aleksandru Drenovaku, našem bokseru koji je sjajno startovao na OI. Želim i njmu da donese medalju. I onda se setih pesme EUFORIJA koja je pobedila na ovogodišnjem izboru za pesmu Evrope. Kakve sada ima veze pesma sa sportom. Tačku preseka te dve stvari nađoh upravo u Vršcu i u podršci nečem što je naše. Nedavno održanotakmičenje „Ja imam talenat“ otvorilo je ( da li je? ) Vrščanima oči o talentima u našem gradu.
Sjajna Emilija Đonin osvojila je drugu nagradu, ali za nas je bila najbolja i prva. Upravo tu se približavamo euforiji koje nema u našoj sredini. Ceo region prvoplasiranih na pomenutom takmičenju bio je oblepljen slikama, gostovanje na svim lokalnim televizijama i na kraju pozivi na glasanje i glasanje za pobedu, potisnule su našu Emiliju na drugo mesto.
Šta smo mi kao GRAD uradili za Emiliju?
Osim dobre namere i želje i entuzijazma sugrađana kojima je stalo do toga, institucija koja bi trebala da pokrene kolektivni duh grada - ništa. Zato imam osećaj da smo malo dali i za olimpijca koji će nastupiti za nekoliko dana u Londonu. Njegov Vršac neće imati orgaizovanu podršku, jer nema naznaka da će se uraditi niti upola kao u drugim sredinama koji daju olimpijske takmičare Srbije. Euforija nije slučajno pobednička pesma ove godine. Jedna pobednička euforija je potrebna kada se stvara nešto posebno, kada se nešto diže iz pepela, i kada se prevazilaze teška vremena. Izgleda da je naša sredina imuna na sve vrste pozitivne euforije koje se dešavaju oko nas. Kako god da prođe, završiće se samo sa prijemom u Gradskoj kući... A mogli su vlasnici bilborda da poklone makar jedan bilbord ili odštampaju makar deseti deo plakata-postera koji su lepljeni pred izbore, u znak podrške Damiru Fejziću. Osetio bi to Damir u Londonu, jače bi krenule pozitivne vibracije od svih sugrađana, a odužili bi se i njegovoj porodici i trenerima koji su ga bez ikakve finansijske pomoći lokalne administracije doveli do OI.
Kada smo poslednji put imali masovno osećanje kolektivne pobede u našem gradu?
Nije sve u novcu, ima nešto i u osećanjima.
Za portal Za bolji Vršac,
Velizar Vemić
VRŠAČKA EUFORIJA OLIMPIJSKOG DUHA I USPEHA
