Udruženje za bolji Vršac

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
Prev Next

UTISCI IZ CIRKUSA

Pročitano 1956 puta

Možda upravo iz razloga što su mi kao detetu uskraćivali to zadovoljstvo da uronim u svet čudovišnih cirkuskih bića: bradatih žena, kepeca, dvoglavih sijamaca i zverinja koje su upodobili štapom i šargarepom, ja u ovim „velikim“ godinama hrlim cirkuskim šatrama ili svemu onome što emanira atmosferu istih. I baš kao što bih se u svojim dečijim, naivnim, godinama posvećeno i pažljivo spremala da prisustvujem toj magiji, tako sam i u ovim, poodmaklim, uveče spremila „autfit“ koji sam smatrala primerenim „iventu“. Dugo sam uparivala kravate i košulje različitih dezena... razmišljala profesionalno deformisano „da se svedem ili da se raznesem u koloritnom smislu“... i na kraju sam se raznela, razume se. Cipele sam dobro izglancala do visokog sjaja. Sve odabrano poređala na stolicu, k'o osnovac koji polazi u prvi razred. Dok sam posvećeno izvodila taj ritual pripreme sa sutrašnju prigodu, na rubu uma odzvanjao je smeh na sopstveni račun, a sa drugog kraja je dolazilo objašnjenje da to samu sebe zabavljam zapravo. Konačno se položih u krevet u pokušaju da pronađem preko potrebnu tišinu za san. Za divno čudo brzo me je odneo. Unutrašnji sat, pod napadom adrenalina, je zazvonio već u 5.20. Moja štreberska crta je izronila iz maglovite prošlosti i poput robota stadoh da se opremam po unapred zacrtanom planu za taj dan. Sve je završeno na vreme i po planu uključujući i „gorivo“ za predstavu koja bi mogla da se oduži. Šef je došao na vreme i uputismo se ka toj velikoj čudesnoj šatri. Tek tada je moje podetinjeno srce zakucalo malo brže. Zauzeli smo dobra mesta u drugom redu... ne baš u svečanoj loži, jer je ona bila rezervisana za neke duguljaste, mrke tipove... odmah ih je moj mozak „nikovao“ kao „motke“... dakle mi smo morali malo bliže pozornici što i nije bilo tako loše jer se sve lepo videlo. Onda je jedna stara dama stupila na scenu i usporenim, ravnim... ne nego ravničarskim... tonom uvela moj detinji um u predstavu. Bilo je sedativno. Žena je zbog očitog velikog izkustva u vođenju cirkusa pravila pošalice i zaokrete u dosadnom „introu“ i to je zabavljalo publiku koja se smejala, čini mi se neusiljeno. Onda je stara dama odlučila da malo zakuva „intro“ i pozvala na nekakav dogovor usled očitog kršenja Zakona. Publici nesta smeška sa lica i odela raznih boja: crna, siva, plava... uglavnom ta dekolorisana, se uskomešaše po svečanoj Sali, koja je bila sušta suprotnost depresiji boja na ljudima. Odoše na dogovore, drugi odoše na pauzu, treći ostaše da se merkaju. Ja sam ostala da me merkaju. Bila sam koloritno usklađena sa lepršavim neobaroknim svodom sale. Niko mi ne prilazi. Nikome ne prilazim mada mnoge znam... znamo se. Međutim, u cirkusu vladaju drugačija pravila i tu je bolje ne poznavati nikoga. Stara dama na čelu pregovaračkog tima se vraća u salu. Predstava se nastavlja. Refleksno se okrećem ka svečanoj loži i vidim da „motke“, sva trojica, telefoniraju. Pomislih kako je to neki mnogo zaposlen svet i bi me malo sramota što ja nisam u prilici da nekome telefoniram... to daje na značaju. Počeše da se ređaju na sceni razni neki govornici i svaki u svom stilu da brane slovo Zakona, a drugi da ga pomalo relativizuju, jer bože moj „nećemo se držati Zakona ko pijan plota“. Mom unutrašnjem detetu se bezakonje baš svidelo. Krišom se ponadalo da će taj uštogljeni grč sa lica oko njega popustiti i da će se svi prisutni odati potpunoj anarhiji. Nažalost, i ovi što su bili za bezakonje nisu bili do kraja za to. Tako je predstava ušla u takozvanu sivu zonu Zakona što je na neki način dodalo na kvalitetu zapleta. Onda se pristupilo razrešenjima starih i imenovanjima novih glumaca - što je bio dosadniji deo, osim kada bi stara dama ispričala po koji vic i naterela prisutne na smeh. Počelo je da biva dosadno, a ni prodavca kukuruza nije bilo u tom atipičnom cirkusu. Creva su počela da negoduju i ja stadoh da se savijam i menjam poze na neudobnoj stolici kako se ne bi baš previše oglašavala. Na sreću, misli mi odvuče izbor za novog naratora u predstavi, pošto je stara dama bila tu, što bi se ono reklo u atletici, „zec“. Predadoše joj predloge. Čak dva! I ona pročita dva imena. Otvorila se diskusija u kojoj su prednjačile dve koje sam „nikovala“ kao partizanke jer su imale taj borbeni stav dok su govorile, a i ton bogami. Jedna je partizanka dovitljivo navodila na vodenicu moralnih i ljudskih nedostataka jednog od kandidata opisanih u lokalnom cirkuskom glasilu, a nasuprot drugom koji je prema njenim rečima bio čist k`o suza. Skočiše tu neki ginekolozi, zalutali u cirkus, pa potom poslovni partner opanjkanog kandidata. Razmeniše neke čudne uštogljene reči koje su trebale da liče na cinizam... pa gde ste, molim vas lepo, videli ciničnog ginekologa?! Međutim tajno glasanje pred članovima komisije je ipak presudilo u korist ovog ljudski i moralno sumnjivog. E sad oko tog glasanja je nastao ozbiljan zaplet jer su se neki iz publike glasno pobunili da to nije tajna ako ti glasaš ispred tri para očiju, od kojih jedan par svaki put kada glasač zaokruži, diskretno namigne motkama iz poslednjeg reda tako da čak i ja vidim kako to čini. Posebno se uzbudila jedna fina doktorka i njen mladi kolega koji su, u želji da predstava dobije demokratski ton, sa mesta negodovali. Oko tajnog glasanja pred tri para očiju se „zapleo zaplet unutar zapleta“ i forma predstave postade strukturno zadivljujuća, barem meni. Potom se prostim preglasavanjem većine nad manjinom došlo do stava da glasati dobrovoljno ispred tri para očiju jeste tajna, jer ta tri para i ne gledaju, te da je to više stvar poverenja između glasača i nadzirača. Drugi deo učesnika u glasanju je išao iza paravana kako bi ove neupućene uputio u tekovine demokratskog odlučivanja. Došao je red da i ja odigram svoju sporednu ulogu bez teksta i, na putu do pozornice, shvatih da je vrhunac demokratije slobodno izražavanje volje bez konsekvenci po onoga ko volju iskazuje, te odlučih da glasam ispred tri para očiju PROTIV. Stadoše da mi objašnjavaju koncept tajnosti, ali ostadoh pri tome da kada je već koncept tajnosti relativizovan onda treba pristupiti konceptu dokazivanja integriteta. Moram priznati da je to glasanje bilo najzanimljiviji deo predstave jer sam shvatila da i ja nakon glasanja mogu da namignem „motkama“ i dam im do značaja i znanja. Do kraja predstave se tajno glasalo više puta i ja sam mogla malo da proteglim noge dočim je jedan iz prvog reda stalno cupkao sa telefonom u rukama i šmekerski se nabacivao svima u Sali. Shvatih da je to neki glumac koji je ranije bio mnogo važan, a sada je nevažan, ali očito ne može da se sa tim pomiri. Rekoše mi da je taj bio glavni glumac u zlatnim godinama cirkusa i da ćemo da glasamo o njegovom razrešenju. Gledam ga. Vidim da tip zna glumu i nekako spontano odlučih da sam PROTIV njegovog razrešenja. Pošto kao iz katapulta visoko podigoh ruku da sam protiv, iza mene se razleže smeh. Zbunjeno gledam i ne rezumem kako ostali prisutni u Sali ne vide njegove kvalitete. Pa to i slep vidi! Potom pristupiše izglasavanju novih glavnih glumaca pa se oko toga opet povela ginekološka rasprava sa primesama cinizma u tragovima. Odlučismo konsenzusom da jedno rešenje podržimo, a jedno ne. Pitam što? Kažu strateški. Sviđa mi se strateški i pristajem. Strateški je bilo dobro. Izmamljen je osmeh samozadovoljsta kod jednog od rešenja i to bi bilo TO. Onda nova glavna glumica po protokolu stade da čita imena nove trupe ali, valjda od treme, izostavi da nas uputi u raspodelu rola. Nasta novo negodovanje u taboru legalista, ali se onaj, što je bio novi/stari narator u predstavi, osiono usprotivi i svojom četvrtastom figurom poče da poskakuje u stolici gubeći živac. Pomislih, em holesterol ugrožava njegovo srce, em mu je živac istanjen... da nisu ovi što su ga izabrali malo pogrešili? Ostah zabrinuta za naratora i njegovo zdravlje, ipak je to jedan stresan posao raditi u cirkusu posebno ako se previše uživiš u ulogu. Izađoh iz cirkuske šatre držeći staru damu pod ruku. Preseče me svetlost sunčanog dana, ali nekako frigidnog. U tom kontrastu vizuelno osetnom izgubiše mi se slike iz onog mračnog cirkusa i poput blaženog deteta zevnuh jer me je uzbuđenje igre pošteno izmorilo. Zaspah u po bela dana a kakvi mi snovi navrše... bolje ne pitajte.

 

Jelena Gorički

Priredio: 
Poslednja izmena dana subota, 21 maj 2016 13:10
Vi ste ovde: Home Novosti Politika UTISCI IZ CIRKUSA